Jednog dana odlučila sam otići u šumu Striborovu s prijateljicom Nikom.
Kada smo krenule susrele smo malu sivu ptičicu koja je pjevala poput slavuja. Nastavile smo put i ubrzo stale da se odmorimo i nešto pojedemo. Stigli su mravi koji su htjeli da s njima podijelimo jelo. Kada smo stigle na odredište na panju je bila jedna zmija. Imala je žuto – zelene šare. Krenula je prema nama. Puzala je i plazila jezik. Jako smo se uplašile i glasno smo vrištale. Brzo smo trčale. Vikale smo U pomoć! Sakrile smo se u jednu drvenu malenu kolibu. Nakon nekog vremena izašle smo i pobjegle dublje u šumu. Tad smo čule nečiji glas. On nas je upitao jesmo li dobro. Okrenuvši se vidjeli smo čovjeka koji je sjedao na zlatnoj stolici. Imao je dugu sijedu bradu i zlatni dugački štap. U početku nam ništa nije bilo jasno i mislile smo da je to neki začarani san. Nakon nekog vremena smo se predstavile. Pitao nas je što radimo tu i trebamo li pomoć. Rekle smo da ne znamo put kući. Ponudio nam je da se vratimo u prošlost i da zaboravimo na svoju obitelj. Iza ograde su se nalazile igračke i razni ekrani. Tamo se bile skupe igračke i najnoviji mobiteli. Mi smo zahvalile i odbile ponudu. Pokazao nam je put prema kući. Tada smo se rastali i krenule smo prema doma. Nika je kod mene ostala prespavati.
Kada smo legle u krevet prisjetile smo se posjeta Striboru.

Jednog dana moji su se roditelji posvađali. Toliko su se jako posvađali da je tata spavao kod bake.
Pokušao sam ih pomiriti, ali nijedan način nije uspijevao. Tražio sam rješenje. Tražio sam sve dok jednog dana nisam upoznao Domaće. Oni su me pitali što mi je, a ja sam im odgovorio da su mi roditelji posvađani. Domaći su mi savjetovali da tati dam kompliment i kažem da je to mama rekla. Sljedeće jutro pitao sam mamu mogu li kod bake. Kad sam stigao tati sam rekao da je mami jako žao. Poslije kad sam došao kući rekao sam mami da je tati jako žao. Sutra su shvatili da sam to izmislio i opet su se posvađali. Tražio sam Domaće. Kad sam ih našao sve sam im ispričao. Domaći su me odveli Striboru. On mi je ponudio da se vratim u prošlost. Pristao sam. Odmah sam prekinuo svađu i sve je bilo u redu.
Budi skroman! Ako ti je nešto stvarno potrebno možeš to uzeti i iskoristiti priliku.

Jednog dana odlučila sam otići Striboru jer sam imala bolesnog sina.
Tražila sam čovjeka koji mi može pomoći da me odveze do Stribora. Našla sam ga! Taj čovjek zvao se Marko. Imao je trideset pet godina. Vozio je taksi pet godina i znao nešto malo o medicini. Rekao mi je da u nas nema lijeka za bolest mog sina. Bila sam tužna, ali sam mu zahvalila na prijevozu. Krenuli smo do Stribora. Šuma je bila čarobna i velika. Marko je rekao da smo stigli. Iskrcali smo se i dali mu novac. Stribor mi je ponudio lijek za sina. Lijek je trebao piti sedam dana da ozdravi. Kako bismo dobili lijek trebali smo proći kroz neka vrata. Sin i ja smo prošli kroz ta vrata i stvorili se u nekoj kući. Bila je raskošna. Nismo mogli naći lijek. Marko je pronašao lijek u ormaru. Sin je popio lijek i odmah mu je bilo bolje. Pio je lijek sedam dana i ozdravio je. Bili smo sretni! Plakali smo od sreće. Kada je odrastao sve je bilo u redu.
Zauvijek ću biti zahvalna Striboru i Marku što su mi pomogli kad mi je bilo najteže.